Sobarice u hotelu se najviše narade. Hotel je visoke kategorije, a sve goste znamo manje više po imenu. Fleksibilnost je ono što gosti traže pa tako nema one fore da je check in tek poslije 13 sati.  To sve skupa omogućuju sobarice koje sve te sobe moraju očistiti i urediti na najbolji mogući način i što je brže moguće.

 

Većina naših gostiju uvijek traži istu sobu. Pa tako dobiju i istu sobaricu. I sobarice se nikad ne žale. A kad se žale, onda je to slučaj vrijedan pažnje. Jedno jutro me sobarica sva s gadljivim izrazom lica pozvala da idem vidjeti jednu sobu, jer jednostavno više to ne može podnijeti. Radi se o stalnom gostu i to već dugo trpi, ali ovo je već postalo nemoguće i pod cijenu otkaza neće više čistiti za tim gostom. Iako sam vrlo kreativna i maštovita osoba, ni do drugog kata, a išli smo pješice, nisam mogao ni zamisliti što me čeka u sobi. A moram priznati da sam po prirodi malo gadljiv, a sobarica još nije ni artikulirala o čemu se radi, pa sam i ja bio malo prestrašen na putu do sobe.

 

Kad smo ušli u sobu, na prvi pogled nisam ništa vidio. A onda je sobarica oprezno maknula deku i plahtu i u krevetu je osvanula hrpa nečega što je izgledalo kao čips. Bila je to oljuštena ljudska koža kao kad se zmija presvuče, tako je izgledalo kao da je naš gost ostavio staru kožu i otišao doma u novoj. Hrpa čipsa, ponavljao sam vidno u šoku. A onda su mi kolege objasnili da čovjek vjerojatno ima psorijazu ili neku sličnu bolest i da se ljušti. E pa ovaj se je stvarno dobro oljuštio.

 

Jesam li vam rekao da se sobarice skoro nikad ne žale. Ipak se je radilo o priči koja se ureže u sjećanje. I ponekad kad jedem čips, sjetim se izraza lica sobarice.