Razlozi zbog kojih su zamrznuti pregovori Vlade Srbije i MMF-a delimično su endogene, delimično egzogene prirode. Dva glavna pitanja su: u čemu se sastoji problem koji je nastao u pregovorima sa MMF-om, i šta nam on govori o našem fiskalnom sistemu; te zašto je problem nastao? Za prvo je odgovorno fiskalno pravilo (endogeni razlog); za drugo, političke institucije (egzogeni razlog).

Fiskalno pravilo (o kome sam pisao ovde) uvedeno je amandmanima na Zakon o budžetskom sistemu koji je usvojen u decembru 2010. godine. Duh fiskalnog pravila (tj. formule iz člana 27e koja se primenjuje da bi se odredio nivo deficita) je takav da omogućuje viši deficit kada BDP pada, a nalaže smanjenje deficita kada BDP raste. Pošto je to upravo slučaj sada – u novembru se mislilo da će rast BDP-a biti 1,5%, a sada se predviđa da će biti 0,5% – striktna primena pravila bi trebalo da omogući viši deficit od onog koji je bio planiran u novembru kada je pravljen budžet. Tada je planiran deficit od 153 milijarde dinara, što je bilo 4,25% od BDP-a, a sada, u svetlu nove činjenice manjeg rasta, to bi moglo da iznosi 5,3%. (Kada se 153 milijarde dinara uporedi na manji BDP, procenat mora da poraste.) Ali, kako je spomenuto, to procentualno povećanje je potpuno u skladu sa fiskalnim pravilom, jer pravilo i predviđa da deficit raste (da bi se stimulisala privreda) kada BDP raste sporije ili se smanjuje u odnosu na prethodnu godinu.

To, međutim, nije ceo problem vezan za nivo deficita. Pošto je u 2012. godini rast tri puta manji od predviđenog, moraju da budu manji i prihodi. Tako će u ovoj godini budžet ostati “kratak” za oko 35 milijardi dinara koji neće moći da se prikupe iz poreza i doprinosa. To znači da će novi budžetski deficit zapravo ne iznosi više 153 milijarde dinara, već oko 188 milijardi, što se bliži deficitu od preko 5,5% BDP-a.

Pa ipak, ako se striktno držimo filozofije fiskalnog pravila, ni tako visok nivo deficita ne bi trebalo da bude problem: što BDP više pada, to deficit treba da bude veći, koliki god da procentualno bude.

Gde je onda nastao problem? Problem nastaje kada se taj nivo deficita suprotstavi drugom delu fiskalnog pravila koje se tiče nivoa zaduživanja. Po tom pravilu ukupan javni dug zemlje ne sme da bude viši od 45%, a on je već sada oko 50%. Ako bi se dozvolio tako visok deficit, to bi onda značilo da bi javni dug probio 50% BDP-a, što bi značajno dovelo u pitanje održivost trenutnog fiskalnog sistema zemlje. Zahtevi MMF-a da se smanje garancije javnim preduzećima je zapravo bio usmeren na smanjenje budžetskog deficita, zato što on preti da probijeni granicu zaduživanja. (Razume se, ovom prilikom potpuno izostavljam po strani činjenicu da je Vlada prevarila MMF, jer je, povrh svega ovoga, uvećala deficit mimo onoga što je dogovoreno u novembru. Problem bi nastao i da prevare nije bilo.)

U tome se sastoji endogenost razloga: fiskalno pravilo je defektno, tj. ima svoja ograničenja. Njegov prvi deo (formula za izračunavanje nivoa deficita) može da se primenjuje samo ako je javni dug ispod 45%, čime se Vladi Srbije ostavlja mesta za manevar da vodi ekspanzivnu fiskalnu politiku kroz zaduživanje. Ako je javni dug već “na plafonu” (ili preti da ga probije), prvi deo pravila ne može da se striktno primeni bez da dođe u koliziju sa drugim delom. (Pravilo zapravo nije dosledno primenjeno u budžetu za 2012. godinu. Striktna primena formule dala bi 4,5% BDP-a, ali je Fiskalni savet namerno predložio smanjenje za 0,25 p.p., jer je već u novembru pretpostavio da će početkom godine biti potrebe za revizijom stope rasta BDP-a za 2012. godinu.)

Sada prelazim na političke (egzogene) uzroke. Postoji jedan veoma prost (i mnogima intuitivno jasan) razlog zbog kojeg vlada nije pristala da smanji apsolutni nivo deficita: to je vremenski horizont koji je karakterističan za političare. Političar ima jednu važnu referentnu tačku koji mora da sazna da bi sve drugo mogao da definiše: to je datum izbora. Kada se to ustanovi, sve drugo je izvedenica.

Vlada već nekoliko meseci unazad povlači poteze koji podrazumevaju sve veću etatizaciju, preuzimajući rizik poslovanja javnh preduzeća, i podržavljavajući privatna preduzeća koja propadaju. US Steel i kreditne garancije su samo dve strane istog novčića. Ekonomski gledano, potezi kao što je kupovina US Steela su neopravdani. (To je kao kada biste kupili automobil-krntiju; neprekidno biste trošili novac na popravke, a on bi se neprekidno kvario.) Ali, u političkom smislu kupovina US Steela je opravdana.

Svi ovi potezi povučeni su u funkciji skoro očekivanih izbora. Odlažući propast preduzeća koja zapošljavaju veliki broj ljudi, vladajuća koalicija pokušava da izbegne katastrofalan poraz na izborima.  Na taj način treba shvatiti i novčane garancije koje je vlada dala nekim javnim preduzećima: one imaju političku funkciju, a ne ekonomsku. Skori izbori su glavna referentna tačka zbog koje se donose talve odluke. Da su izbori tri godine daleko, Vlada bi ispunila zahteve MMF-a.

Međutim, takvi potezi imaju svoju cenu – što više podržavljujete, garantujete i preuzimate tuđe rizike, potrebna su veća sredstva. Političari, međutim, za takve garancije ne žele da daju sopstveni novac, već posežu za državnom kasom. Tako nastaje neodrživi budžetski deficit i visok javni dug.