Poslednja knjiga mikroekonomiste Roberta Frenka nosi naslov The Darwin Economy. (Glava 1 se može pročitati ovde.) U njoj Frenk iznosi tvrdnju da će za sto godina najveći broj ekonomista smatrati da je spiritualni otac ekonomske nauke Čarls Darvin, a ne Adam Smit. Razlog tome je što Darvinov uvid u funkcionisanje savremenog društva ima veću eksplanatornu snagu od uvida koje je izneo Adam Smit. Darvinov koncept selekcije najsposobnijih, po Frenku, bolje od Smitovog koncepta nevidljive ruke objašnjava tržište uspehe i tržišne felere. (Zapravo, po tom shvatanju, Smitova nevidljiva ruka je samo jedna podvarijanta opstanka najsposobnijih.)

Podsetimo se, Smit je smatrao da će, pod pretpostavkom da su pojedinci racionalni i da im se niko ne mešta u razmenske interakcije, ishod razmene, kao da je rukovođen “nevidljivom rukom”, biti najbolji kako za pojedince, tako i za društvo u celini. To se danas (popularno) naziva tržišnim rešenjem.

Darvin nije istraživao društvo, već svet životinja, ali su njegovi nalazi o reprodukciji životinjskih vrsta poučni za društvenu reprodukciju. Po Darvinu, mehanizam prirodne selekcije (ekvivalent Smitovoj nevidljivoj ruci, tj. slobodnom tržištu) ne vodi uvek ka efikasnom ishodu (u kome je ishod bolji za pojedinca i za društvo), već ponekad vodi u suboptimalni ishod u kome je ono što je racionalno za pojedinca iracionalno za društvo.

Da bi to pokazao, Frenk uzima za primer orlove i jelene. Orlovima se isplati da imaju oštar vid (čiji se gen kod najsposobnijih orlova zbog dejstva mehanizma prirodne selekcije prenosi sa generacije na generaciju), jer od oštrog vida ima koristi svaki pojedinačni orao, ali i orlovi kao vrsta (što bolje vide, to bolje mogu da hvataju plen i prežive). Kod jelena to ne važi. Veliki rogovi, koji jelenima omogućuju lakši pristup ženkama, dobri su za svakog pojedinačnog jelena, ali su loši za jelena kao vrstu. Veliki rogovi omogućuju jelenu pobedu and konkurentima, ali mu smetaju kada ga kroz šumu jure grabljivci.

U društvenim odnosima pojedinačne racionalnosti često društvo vode do kolektivnih iracionalnosti – glasno pričanje na koktelima, stajanje na koncertima, gužva u saobraćaju, zagađenje životne sredine, trka u naoružanju itd. primeri su u kojima pojedinačna radnja stvara negativne eksternalije za ostale. Primera ima mnogo više, ali ih ne primećujemo uvek, jer je u mnogim slučajevima društvo već uspelo da nametne ograničenja slobodnoj konkurenciji i njenim iracionanim ishodima (zabrana uzimanje anaboličnih steroida za sportiste; obaveza igranja hokeja sa kacigom; obavezan polazak dece u školu sa sedam godina itd).

Ovde želim da posebno izdvojim dva teorijski kontroverzna i aktuelna slučaja koja proizvode iste iracionalne ishode – jedan iz oblasti ekonomije, a drugi iz politike.

Ima li centralna banka pravo da se meša kamatnu politiku komercijalnih banaka? Ako je tržišno rešenje najbolje, onda bi banke trebalo samostalno da određuju visinu kamata na kredite i depozite. Ali ako dozvolite bankama da slobodno određuju kamate na depozite građana, onda će, pre ili kasnije, sličan nivo kamata morati da se prelije i na kredite privredi i građanima. To će da poskupi kredite, što će prouzrokovati manje uzimanje kredita ili otežanu otplatu. Oba ishoda, iako posledica ekonomske racionalnosti pojedinaca, loša su za sve tržišne aktere (uključujući naposletku i banke). Centralna banka, prema tome, ima opravdan argument da ograniči rast kamata (kao što bi jeleni, kada bi to bili u stanju, odlučili da ograniče rast sopstvenih rogova).

Politička demokratija je takođe varijanta tržišnog rešenja. Istovremeno, ona je varijanta prirodne selekcije. U demokratskom sistemu se politički akteri bore za glasove građana na sličan način na koji se privrednici bore za mušterije na tržištu ili jeleni za ženke. Onaj ko je veštiji da prosečnom (srednjem) biraču “proda” najbolju političku platformu može da računa na mesto u vladinoj kancelariji; onaj ko to ne zna da radi, propada (“izumire”).

Međutim, često se tu slobodna politička konkurencija završava. Građani su slobodni da izaberu vlast koju žele, ali ta vlast često nailazi na ograničenja ako želi da uvek sprovodi volju većine građana. Savremeni demokratski sistem prepuni su institucija koje ogrančavaju političke predstavnike da sprovode volju većine.

To nije uvek bilo tako. Recimo, pre 2. svetskog rata u Evropi se smatralo da većina može da odluči da manjini ukine (neka) ljudska prava. Danas postoje institucije koje ograničavaju volju građana po tom pitanju: o tome se jednostavno ne raspravlja, bez obzira koliko je takvo rešenje nedemokratsko, tj. netržišno (izuzetak su prava LGBT populacije). Sličan razvoj doživljavaju monetarna i fiskalna politika. U demokratiji većina može da smatra da je ispravno da centralna banka i vlada više troše da bi pomogla privredu ili unapredila blagostanje građana. Međutim, trend u poslednjih nekoliko decenija je već doveo do prihvaćenosti ideje po kojoj rad centralne banke treba da se izuzme iz demokratskog procesa. Posle krize javnog duga u Evropi iz 2009. godine sve više se veruje kako na izborima ne bi trebalo da se odlučuje o nekim aspektima fiskalne politike. Oba rešenja nisu niti tržišna, niti demokratska; naprotiv, potpuno su u suprotnosti sa oba shvatanja demokratije – onim po kome građani slobodno odlučuju na otvorenom forumu (Atinska ili neposredna demokratija) i onim gde odlučuju birajući jednu od konkurentskih političkih elita (Šumpeterov model minimalne demokratije).

Zapravo, savremeno društvo se kreće ka ekspanziji različitih vrsta ograničenja koje će anulirati dejstvo mehanizma prirodne selekcije (slobodnog tržišta) i racionalnosti pojedinaca. Pošto većina pojedinaca nije sposobna da se ponaša odgovorno prema sopstvenim životima i životima drugih, sasvim je mnoguće da će u daljoj budućnosti društvo (ukoliko prethodno izbegne samouništenje) završiti u nekoj vrsti totalitarne organizacije koja je slikovito opisana u knjigama kao što su Vrli novi svet, 1984, ili filmovima kao Ekvilibrijum, Planeta majmuna, ili Ja, robot.

Povezani blogovi:

Internalije i krediti; Fiskalna pravila; Demokratija i kontrolna tela; Sloboda, posredna šteta i oporezivanje; Nezavisnost centralne banke.